Jednog ponedeljka ja i rođak smo prošli autom pored starice koja je sa kesama sedela pored puta. U prvi mah smo pomislili da čeka nekoga. Kada smo dva sata kasnije opet prošli tim putem, ona je i dalje bila tu. Bila je paklena vrućina. Stali smo i pitali treba li joj prevoz. Sva srećna, ušla je i mi smo je pitali zašto je uopšte izašla iz kuće po takvom vremenu, a onda nam je ona ispričala kako nema nikog, kako su je deca iz prvog braka njenog bivšeg muža izbacila iz kuce nakon njegove smrti, kako nema nikakva primanja i da ide jednom sedmično do pijace da joj ljudi daju nešto hrane koja im ne treba. Kad smo stigli do te kolibe koju naziva kućom, u suzama nam je rekla da joj je to najlepši dan u životu. Dok smo joj pomagali da unese stvari, videli smo da je hleb tvrd kao kamen. Kasnije tog dana smo se vratili sa svežim hlebom i toplim obrokom.
0 komentari:
Objavi komentar